Želja...

(faza 2)

Razmišljam već dve nedelje u kom momentu sam ja postala tako opčinjena Turskom i nikako ne mogu da se setim... OK, počelo je sa muzikom, ali ne mogu to da nazovem opčinjenošću.  Jeste da su me mnogi čudno gledali kada mi dođu u goste, a ja odvrnem Mor ve ötesi (uh.. a tek kad zapevam ..) ali nije se tada desio taj klik.

Nikada nisam razmišljala o nekoj državi previše duboko.. tu smo svi na istoj planeti, svaka država ima neku svoju specifičnost o kojoj obično čujem preko TV-a, novina... ili iz razgovora za prijateljima i poznanicima ili kreiram mišljenje iz sopstvenog iskustva. Turska me je na neki poseban način zaintrigirala, ali to što je mene zanimalo nisam mogla da nađem na netu, trebao mi je mnogo ličniji doživljaj, trebao mi je Orhan Pamuk.

Znala sam da je dobio Nobelovu nagradu i da mu je knjiga Zovem se crveno najpoznatija, ali to nije bio moj izbor. Prva knjiga koju sam kupila od Orhana Pamuka bila je Sneg.  Iz opisa knige sam pretpostavila da ću tu najbolje razumeti  borbu identiteta Turske između Istoka i Zapada. Nisam pogrešila, Orhan Pamuk je sjajan pisac! Mišljenja su dosta podeljena kada je on u pitanju.. mojoj mami se ne sviđa, a ja mislim da je genije! Čovek je u stanju da najdublje i najskrivenije misli i osećanja koja vam prođu kroz glavu ili ih doživite u toku jedne sekunde, opiše na onaj način da mislite da je dekodirao te vaše misli i stavio ih na papir malo pre nego što ste okrenuli stranu.  Volim kada me pisac vodi da razmišljam o sebi a ne o drugima. Oduševljava me njegov odnos sa čitaocima! Dok čitam imam osećaj kao da samo meni piše, a tokom dana često razmišljam o njegovim junacima. Ne znam da li ste nekada imali taj osećaj, ali ja ga imam svaki put kada pročitam Orhanovu knjigu, osećaj neke čudne tuge što završavam knjigu i što neču moći više da uživam u njoj..  Čudan osećaj...

Zašto Istanbul?

(Faza 1)

Ovo je moj prvi tekst na blogu pa ću početi od početka.

Par godina nisam putovala u inostranstvo (ne računam zimovanje na Jahorini), a ove godine sam u 7 meseci 3 puta bila u Turskoj. Neko će reći – boli je uvo, ima keša! Oni koji me poznaju, znaju da to i nije baš tako... Poenta je u entuziazmu, a ne u novcu ;)

Moram da priznam da volim da gledam takmičenje za pesmu Evrovizije (ESC), da li zbog glasanja, da li zbog šarenolikih melodija raznih zemalja ne znam, ali znam da sa svojom porodicom te večeri/to veče provodim ispred TV-a. 

2008. godine takmičenje je bilo u Srbiji, a predstavnik Turske je bio rok bend Mor Ve Ötesi sa pesmom Deli. Sećam se da je pevač benda nosio bedž Nikole Tesle fasciniran činjenicom da se aerodrom ne zove po političaru ( u Turskoj mnoooogo toga nosi naziv Ataturk) . Svidela mi se pesma aaaa i pevač (Harun Tekin), čak mi se omaklo da pred mojima kažem da pevač ima “oči koje govore 7 jezika” :D Šta mi je to tada značilo ni dan danas ne znam, ali mi je idalje jako smešno :)))) U svakom slučaju Turska nije pobedila i to je to...