Zašto Istanbul?

(Faza 1)

Ovo je moj prvi tekst na blogu pa ću početi od početka.

Par godina nisam putovala u inostranstvo (ne računam zimovanje na Jahorini), a ove godine sam u 7 meseci 3 puta bila u Turskoj. Neko će reći – boli je uvo, ima keša! Oni koji me poznaju, znaju da to i nije baš tako... Poenta je u entuziazmu, a ne u novcu ;)

Moram da priznam da volim da gledam takmičenje za pesmu Evrovizije (ESC), da li zbog glasanja, da li zbog šarenolikih melodija raznih zemalja ne znam, ali znam da sa svojom porodicom te večeri/to veče provodim ispred TV-a. 

2008. godine takmičenje je bilo u Srbiji, a predstavnik Turske je bio rok bend Mor Ve Ötesi sa pesmom Deli. Sećam se da je pevač benda nosio bedž Nikole Tesle fasciniran činjenicom da se aerodrom ne zove po političaru ( u Turskoj mnoooogo toga nosi naziv Ataturk) . Svidela mi se pesma aaaa i pevač (Harun Tekin), čak mi se omaklo da pred mojima kažem da pevač ima “oči koje govore 7 jezika” :D Šta mi je to tada značilo ni dan danas ne znam, ali mi je idalje jako smešno :)))) U svakom slučaju Turska nije pobedila i to je to...

U tom periodu sam dosta bila zatvorena kada je muzika u pitanju, upalim Radio AS i to je sve.. ali Sledeće godine (2009) je par meseci kod mene živeo moj dragi brat iz Titela koji mi je otvorio oči! On baš prati dešavanja oko ESC-a  i stalno je vrteo takmičarsku pesmu Turske za 2009. Hadise, raskošna lepotica sa živim ritmom i etno primesama (nije baš u mom fazonu), ali da ne dužim priču.. Prisetila sam se ja tako prethodnog predstavnika, a moj divni brat mi je skinuo njihova dva albuma. Tako sam ja po ceo dan, mesecimaaaa slušala Mor Ve Ötesi, tačnije njihova dva albuma- Büyük Düşler i Dünya Yalan Söylüyor. (Sada imam i najnoviji album Masumiyetin Ziyan Olmaz, CD kupljen u Istanbulu).

Pošto ne mogu samo da slušam muziku, nego volim i da pevušim, poskidala sam sve tekstove koji su, naravno, na turskom. Jaoooo, možete zamisliti “oduševljenje” mojih komšija i komšinica kada me čuju kako pevam na turskom! Bolje i da ne razmišljam o tome jer i dan danas (danas,pre 5 sati) pevam :).

Naravno, morala sam malo da izučim tursku gramatiku kako bi mogla da čitam njihova slova, pa sam se zapitala od kada pišu latinicom i tako je moje interesovanje raslo... stalno se pojavljivala neka nova tema koju sam želela da istražim.

Želim sa vama da podelim moje oduševljenje spotovima ovog mog ( mogu slobodno sada da kažem) omiljenog benda. Prvi spot koji sam videla na youtub-u je Bir derdim var, pa Cambaz, Küçük Sevgilim... e, a kada sam videla spot za pesmu Uyan... to je već otvorilo vrata za mnogo veće istraživanje o kojem ću vam pisati sledeći put ;)

Da se vratim u sadašnjost, ja sada slušam  dosta turskih bendova i izvođača, naravno ne ovako temeljno ;) Slušam: Emre Aydın (omiljene pesme su mi Son defa i Hoşçakal), Cem Adrian (dve pesme su mi baš cool- Bir melek ölürken i Sen benim)... istakla bi i odličnu pesmu od Aylin Aslim- Aşk geri gelir.

Na početku sam napisala da mi je brat otvorio oči, nisu mi se oči otvorile samo za tursku muziku. Neee... Slušam ja sada svašta, to je druga tema, ali ipak ću da spomenem - Robyn, Röyksopp, Lykke Li... i mnogeee druge.. postala sam mnogo otvorenije prema različitoj muzici, mada me naše etno melodije nimalo ne vuku :)

Došli smo i do onog mometa kada bi ova priča trebala da ima neki zaključak. Uh, šta da vam kažem.. Moguće je da vam ovaj uvod deluje potpuno bezazleno ili nebitno, ali kada pogledam na svoj život iz ovog ugla (više od godinu dana posle) vidim da ništa nije bezazleno. Male stvari nas čine srećnim, a prepoznavanjem tih momenata sreće možemo otkriti jedan potpuno novi svet u kojem ćemo sami kreirati aktivnosti u kojima uživamo i koje nas čine srećnim.