Želja...

(faza 2)

Razmišljam već dve nedelje u kom momentu sam ja postala tako opčinjena Turskom i nikako ne mogu da se setim... OK, počelo je sa muzikom, ali ne mogu to da nazovem opčinjenošću.  Jeste da su me mnogi čudno gledali kada mi dođu u goste, a ja odvrnem Mor ve ötesi (uh.. a tek kad zapevam ..) ali nije se tada desio taj klik.

Nikada nisam razmišljala o nekoj državi previše duboko.. tu smo svi na istoj planeti, svaka država ima neku svoju specifičnost o kojoj obično čujem preko TV-a, novina... ili iz razgovora za prijateljima i poznanicima ili kreiram mišljenje iz sopstvenog iskustva. Turska me je na neki poseban način zaintrigirala, ali to što je mene zanimalo nisam mogla da nađem na netu, trebao mi je mnogo ličniji doživljaj, trebao mi je Orhan Pamuk.

Znala sam da je dobio Nobelovu nagradu i da mu je knjiga Zovem se crveno najpoznatija, ali to nije bio moj izbor. Prva knjiga koju sam kupila od Orhana Pamuka bila je Sneg.  Iz opisa knige sam pretpostavila da ću tu najbolje razumeti  borbu identiteta Turske između Istoka i Zapada. Nisam pogrešila, Orhan Pamuk je sjajan pisac! Mišljenja su dosta podeljena kada je on u pitanju.. mojoj mami se ne sviđa, a ja mislim da je genije! Čovek je u stanju da najdublje i najskrivenije misli i osećanja koja vam prođu kroz glavu ili ih doživite u toku jedne sekunde, opiše na onaj način da mislite da je dekodirao te vaše misli i stavio ih na papir malo pre nego što ste okrenuli stranu.  Volim kada me pisac vodi da razmišljam o sebi a ne o drugima. Oduševljava me njegov odnos sa čitaocima! Dok čitam imam osećaj kao da samo meni piše, a tokom dana često razmišljam o njegovim junacima. Ne znam da li ste nekada imali taj osećaj, ali ja ga imam svaki put kada pročitam Orhanovu knjigu, osećaj neke čudne tuge što završavam knjigu i što neču moći više da uživam u njoj..  Čudan osećaj...

Nakon Snega sam pročitala Muzej nevinosti, pa Belu tvrđavu, a sada čitam Crnu knjigu.  Ne znam koja je bolja..  Možda Muzej nevinosti. Kraj knige sam čitala dok sam prvi put bila u Istanbulu.  Zamislite to oduševljenje, čitam Muzej nevinosti jedan dan, a sutra dan se nalazim ispred tog „muzeja“! Da... Orhan Pamuk je ove godine (2010), kada je Istanbul Evropski glavni grad kulture , trebao da otvori Muzej nevinosti sa predmetima koje opisuje u knjizi. U knjizi se čak nalazi mapa i karta kako bi ga lakše pronašli i prvi put posetili besplatno, ali zbog političkih problema (opasnih po život) je odustao od projekta nakon silnih prozivki.  U svakom slučaju, moja tetka i ja smo stajale ispred te kuće i slikale se... do duše... ispred pogrešne :D Hehe, slikala sam se ispred kuće pored! Jer je „prava“ kuća bila sakrivena skelama jer su je renovirali.  E, drugi put kada sam bila u Istanbulu, slikala sam se ispred „prave“ kuće. Kakva će sudbina tog „muzeja“ sada biti, ne znam.

Mislim da je Orhan mene odveo u Istanbul. Da, definitivno!

Često večeri provodim na netu tragajući za nekim putovanjima. Tako sam našla stan, na španskom site-u , za 4 osobe u centru Barselone-  iznajmljivanje na nedelju dana – 200 evra. 50 evra po osobi za nedelju dana u Barseloni – sjajno! Ali nisam otišla... kopkalo je mene nešto drugo.

Već sam vam rekla da dugo nisam putovala u inostransvo, zato mi je prvi korak bio i najteži (sada mi deluje smešno). Najteže mi je bilo da nađem društvo.  ALI tu je bila moja naaaajbolja tetka na svetu sa kojom sam provela nezaboravnih 5 dana u Istanbulu!

Ovaj put završavam citatom Marka Aksentijevića koji je napisao Priručnik za jeftino putovanje, a koji je štampala Kancelarija za mlade opštine Temerin :)

„Do nedavno nismo mogli da putujemo jer su nam trebale vize, sada samo nemamo para. Iskustvo nam govori da ih nećemo imati ni sutra. Ali to nije razlog da ne putujemo, zapravo – to je razlog da otputujemo sa onim što imamo sada.“